Prošlo je nešto više od godinu dana od razornog potresa koji je pogodio Baniju. U nameri da saznamo kako sada živi tamošnji narod i sa kakvim se problemima bori, posetili smo selo Ravno Rašće nadomak Gline.
Nedeljama nakon potresa inače medijski neprivlačna Banija nije prestajala da zaokuplja pažnju novinara. Brojni volonteri obilazili su Glinu, Petrinju i okolna sela i pomagali tamošnjem narodu da spasi što se spasiti može, donosili su odeću, hranu, lekove, ogrev, pokrivali kuće. Pomoć, i to brzu, obećavala je i država. Danas je nada u bilo kakvu obnovu splasnula, pa su ljudi primorani da se uzdaju u vlastite snage, što bi se reklo „u se i u svoje kljuse”.
– Dobila sam malu pomoć, a sve što sam sagradila je od mojih ličnih sredstava. Kuću, koja je napola porušena, probaću da nekako osposobim. Pre tri meseca došli su mi baptisti koje sam zamolila da mi pomognu da pokrijem ovu zgradicu koju sam sama podigla. Pitala sam ja i druge ali su uvek imali nekakav izgovor, ili im fali korpa, ili ljudstvo, a ovi su momci to uradili za sat vremena – priča Vesna Vekić iz Ravnog Rašća.
Pomoć koja je stigla uglavnom je od strane ljudi dobre volje, a ne od države koja još uvek kalkuliše ili pokušava da reši građevinsku dokumentaciju. Vesna drži krave i svinje i živi od stoke, a u selu u kome je i pre potresa život bio težak sada je stanje još gore. Vesna i njen sin žive u kontejneru.
– Kontejner smo dobili od ljudi iz Istre. Pre ovih niskih temperatura došli su mi momci da mi iskopaju odvod i dovod, ali još nemam toplu vodu pa je grejem u kazanu za svinje da mogu da se okupam i operem sudove jer žao mi je da trošim plin koji je poskupeo i biće još skuplji. Hvala Bogu drva ima i ovako, a i sa ovih ruševina. Tople vode treba mi i za svinje i za krave jer ni stoka ne može hladnu da je pije – kaže Vesna.
Ovdašnji narod navikao je da se bori i radi, ali problem postaje sve veći jer je sve poskupelo, stočna hrana, veštačko đubrivo, gorivo. Narodu koji živi isključivo od poljoprivrede nakon svega što ga je snašlo nije lako da se oporavi ma koliko da je žilav i otporan.
– Sirila sam sir, prodavala jaja, suvomesnate proizvode, a to sada ne mogu jer za sir treba stabilna temperatura. Više nema ni stoke i jednostavno nemaš više gde šta da nabaviš. Zbog toga što je sve poskupilo ne znam ni kako ćemo sejati ove godine i ne znam kako ćemo sa svim tim izaći na kraj – kaže Vesna, a na pitanje šta joj je trenutno najpotrebnije spremno odgovara.
– Topla kuća. Grejem se na uljni radijator, a čim otvorim vrata u kontejneru je odmah hladno. Onda moram da obujem debele čarape, čizme, ubundam se, a tako je teško raditi. U kući nema struje, isključili smo i vodu jer sve to treba pregledati jer je možda oštećeno u potresu. Iz te porušene kuće proveli smo struju u štalu i ovde u kontejner. Sve što sam uspela da sazidam sam kupila sama i da budem iskrena srećna sam zbog toga jer vidim kako narod prolazi. Kad u Zagrebu nisu ništa uradili šta mi da očekujemo – pita se Vesna ističući da je najveća pomoć njenom selu stigla zahvaljujući zamenici gradonačelnika Gline Branki Bakšić.
Slično kao i kod Vesne i u domaćinstvu Predraga Bajlovića identični problemi. Kuća je potpuno uništena i ova četvoročlana porodica trenutno živi u kontejneru. Montažnu kuću dobili su od Crkve Hristove i traju radovi na njenom osposobljavanju za stanovanje.
– Trenutno živimo u mobilnoj kućici. Za dve-tri nedelje biće unutra gotova samo još da dođu iz opštine da iskopaju za vodu i da se priključi struja i onda možemo u nju da pređemo. U potresu mi je uništena kuća, a delimično i pomoćni objekti. Mene i sina je potres zatekao u automobilu, a žena i ćerka bile su u kući, ali na sreću uspele su da istrče napolje.
Kao i većina ovdašnjeg stanovništva i Bajlovići žive od poljoprivrede.
– Srećom i sin je počeo da radi nakon što je završio za električara, a onda nešto zaradi i od sezonskih poslova i tako, ali isključivo živimo od poljoprivrede. Imam kravu i dve junice i to nam je što nam je. Ako još mogu negde u selu zaraditi sa motorkom ili traktorom onda je i dobro – objašnjava Predrag.
Krov nad glavom su dobili, ali potreba je i dalje mnogo. Bajlovićima treba i nameštaj jer im je u potresu sve uništeno. Nešto malo su uspeli da spasu, ali u noći nakon potresa je odmah pala kiša pa je ostatak bio neupotrebljiv.
U dvorištu Rajka Zinaje radnici HEP-a rade na uvođenju struje u drvenu kuću koja je kao donacija stigla iz Austrije. Kuća je još uvek neuseljiva jer je građa bila mokra pa se iz nje isparava neugodan miris i vlaga. Državni službenici su došli, procenili štetu na imanju, a nakon toga došlo je do zastoja.
– Dolazili su prošle godine, stavili crvenu nalepnicu, a onda su u trećem ili četvrtom mesecu popisali za rušenje i posle toga više niko nije dolazio sve do devetog meseca kada su nas podveli pod zelenu nalepnicu koja znači da se u kući može živeti, tako da ne znam šta ćemo. Kuća nije legalizovana pa je moguće i to problem. Pokojna mati je podnela zahtev, ti papiri postoje, ali to nije uspela da realizuje i ne znam šta dalje. Da li treba elaborat koji košta 20 hiljada kuna, papir za rušenje da li treba ili ne, ne znam, svašta se priča. Uglavnom ne možeš ništa dobiti i to je to – kaže Rajko.
Kao i ostali naši sagovornici i porodica Zinaja živi u kontejneru, a sopstvenim sredstvima podigli su u dvorištu jednu prizemnu zgradu u kojom mogu da borave tokom leta.
– Živimo od poljoprivrede i držimo svinje. Sin povremeno radi i nekako se krpimo. Ova drvena kuća ima puno nedostataka i u njoj još uvek ne možemo da živimo, iako smo zahvalni što smo je dobili. Sve to treba da se osuši, a posle opet sve moramo sami da odradimo jer kako se suši drvo diše pa ne možemo postavljati pod niti raditi unutra bilo šta drugo dok je tako. Prošle godine dolazio je narod iz cele Hrvatske i stvarno su nam puno pomogli i to kada je bilo najpotrebnije, tih prvih mesec dana, jer počele su da padaju i kiše i sneg i bilo je zaista teško. Međutim, sada je sve stalo – zaključuje Rajko Zinaja.
U Ravnom Rašću živi malo ljudi i to je pretežno staračko stanovništvo. Svi oni prošli su i rat, i izbeglištvo, i teškoće povratka. Navikli su da stvaraju iz pepela, ali se ovoj kataklizmi ipak nisu nadali jer taman kada su se malo oporavili prisiljeni su sve ispočetka. Nedaća je to koja će na njihove živote ostaviti dugotrajne posledice.
– Kad se setim svega toga dođe mi neka jeza. Bojim se svakog zvuka. Uđe mačka ili psić za mnom pa lupkaju i jednostavno nije mi prijatno. Hoću li se ikada navići ne znam. Ne daj Bože nikome nikada da ovo doživi. Gledaš kako se sve oko tebe raspada, a ne možeš nigde da pobegneš. Strašno je šta priroda može čoveku da učini i ko to nije doživeo ne zna kakav je to osećaj. Ne daj Bože više ni rata, ni potresa ni poplava i da ovaj narod već jednom živi normalno – kao da u ime svih govori naša prva sagovornica Vesna Vekić.
***
Slavko Bubalo (Vukovar, 3. 8 1964) Školovao se u Vukovaru. Od 2007. godine je novinar i glavni urednik lista „Izvor” koji izdaje Zajedničko vijeće općina iz Vukovara. Novinar je i Televzijske produkcije Zajedničkog vijeća općina te zamjednik urednika na portalu Srbi.hr. Objavio je knjigu komentara objavlјenih u Izvoru pod nazivom Da razbistrimo (2016) i knjigu Borovo – sumrak jednog svitanja (2018) o nastanku i razvoju tvornice Bata u Borovu i naselјa koje je oko nje izgrađeno. Za dokumentarni film Zoran nagrađen je Specijalnom nagradom žirija na Međunarodnom festivalu u Apatinu i drugom nagradom u konkurenciji filmova „Kulturna evolucija” u Moskvi (Bratina). Iz oblasti karatea, kojim se bavi od svoje jedanaeste godine, objavio je knjige: Mala karate enciklopedija (2005, 2007) na srpskom jeziku i Small Karate Encyclopedia with special reference to Kase-Ha Karate-Do (2021) na engleskom jeziku. Tekstove o karateu objavljuje u prestižnom karate časopisu Shotokan Karate Magazine koji izlazi u Londonu. Živi i radi u Vukovaru.
