Sa svega sedamdesetak stanovnika Ludvinci su najmanje selo u opštini Trpinja. Decu se ovde može izbrojati na prste jedne ruke, a najviše je njih, čak troje, iz porodice Jelić. Ono što je za ovu decu zanimljivo, osim što su među malobrojnom decom koja u Ludvincima žive, je to da se svo troje uspešno bavi fudbalom. Mladen, Andreja i Đorđe po svemu su skromna i mirna deca. Ne pričaju puno, a kad govore to je uglavnom o Crvenoj zvezdi ili fudbalu uopšte. Sve je počelo kada je ovaj sport počeo da trenira najstariji među njima. Mladen danas ima 17 godina i maturant je u Tehničkoj školi Nikola Tesla u Vukovaru.
– Loptu sam prvi put šutnuo sa šest godina i treniram sve do sada. Prvo sam igrao u Boboti, a onda sam 2018. prešao u Bijelo Brdo. Trenutno sam u juniorima i igram na poziciji beka. Fudbal me oduvek privlačio. Ovde u selu ima nas petoro ili šestoro dece pa kad nas se skupi šest možemo da igramo „tri na tri” i to nam je dosta – priča Mladen.
On je ujedno i glavni krivac što su fudbal počeli da treniraju i njegova mlađa sestra i brat, a logično da je prva njegovim stopama krenula Andreja (14) koja je najpre morala da se dokazuje igrajući fudbal sa dečacima. Prvo na obližnjem seoskom igralištu, a potom i na turnirima.
– Dok sam još igrala u Boboti na jednom turniru u Jankovcima bila sam proglašena za najboljeg igrača među 200 drugih dečaka. Nakon toga sam prešla u Bijelo Brdo, a danas sam katetkinja u Ženskom fudbalskom klubu u Osijeku. Igramo Prvu hrvatsku ligu i često putujemo. Igramo u Zagrebu, Splitu, Zadru i tako dalјe – govori Andreja koja je i učenica prvog razreda Graditeljsko-geodetske škole u Osijeku.
Njen talenat pre dve godine primetio je iskusni i trofejni trener ženskog fudbala Zvonimir Kolak pa je Andreja danas stipendistkinja Ženskog fudbalskog kluba Osijek u kojem igra i trenira. Osijek je ubedljivo najtrofejniji ženski fudbalski klub u Hrvatskoj u koji dolaze samo najbolje igračice iz okoline. Andreju smo posetili i na treningu na stadionu Mačkamama.
– Ona kod mene igra šta god treba. Najbolje igra kao polušpic, znači drbiling-dva i prema golu, ali ona može igrati bilo šta u veznom redu, ofanzivno, defanzivno i oba krilna beka može da pokrije. Najviše se pokazala u zadnjoj liniji na stoperu kada je bila pionirka. Kada je god nekoga trebalo da zaustavi, Andreja ga je zaustavljala – priča trener Kolak.
Otkad je Osijeku Andreja je dva puta bila pozivana i na kampove i okupljanja mlade ženske fudbalske reprezentacije Hrvatske. Uz pohvale selektorke da može da igra na bilo kojoj poziciji na terenu osim da brani ipak još ni jednom nije uspela da zaigra za reprezentaciju poput nekih njenih drugih saigračica iz kluba.
– Andreja zbog porodičnih razloga ne trenira redovno i to je najveći problem. Imamo neke igračice koje su na svakom treningu i to se odmah vidi i u tehnici i u svemu. Rad je osnova svega i Andreja voli raditi. Ona daje maksimalno od sebe na svakoj utakmici i jedna je od mojih boljih igračica u veznom redu. Pristojna je i uredna i još jednu godinu ima pravo da igra u kadetkinjama – ističe Zvonimir Kolak koji je i sam svojevremeno bio selektor ženske A i U19 reprezentacije, a ŽFK Osijek radi više od 12 godina.
Mladen i Andreja saglasni su da je ipak od svih njih najveći talenat Đorđe. Ovaj jedanaestogodišnji dečak i učenik petog razreda Osnovne škole u Boboti ipak skromno kaže da su svi podjednaki. Pošto Đole zajedno sa bratom trenira u BSK-u iz Bijelog Brda morali smo posetiti njihov zajednički trening da ovo pitanje postavimo i voditelju mlađih selekcija BSK-a Nikolu Gagulića koji ih je svo troje trenirao, a ujedno je i porodični prijatelj porodice Jelić.
– Đole je među najtalentovanijom decom koju trenutno imamo u klubu. Bukvalno rečeno, ne znam da li bude neka utakmica da on ne postigne gol ili dva. Retko se desi da ne da gol, često odlučuje utakmice i nosilac je igre svoje ekipe. Igra u početnicima kod našeg trenera Radivoja, a ta nam je generacija od svih šest kategorija koje imamo ubedljivo najbolja i najtalentovanija. Tu su prvi u ligi i Đole tu pokazuje određeni kvalitet i onda ga ja često koristim i u ekipi mlađih pionira iako on po starosti pripada početnicima – odgovara Nikica Gagulić na pitanje o Đoletovom talentu.
Crvena zvezda je baš u Bijelom Brdu nedavno održala kamp za decu nakon kojega je šest mladih igrača pozvano u Beograd na probnu utakmicu. Među njima je bio i Đorđe. Tri dana boravka u Beogradu zapamtiće i on, ali i skauti i treneri Crvene zvezde. Đorđe je utakmicu protiv Leotara iz Trebinja počeo sa klupe, a u igru je ušao kada je Zvezda gubila sa 1:0.
– Igrali smo na pomoćnim terenima pored Marakane. Pobedili smo 7:2 na kraju. Dao sam dva gola i imao još dve asistencije. Treneru su na kraju rekli da sam bio igrač utakmice i da sam bio najbolji na terenu. Bilo mi je prelepo, ali moram da priznam da sam imao malu tremu – priseća se Đole nedavnog boravka u glavnom gradu Srbije.
– On i još jedan dečak Aleksa Paunović imali su šansu da u svojoj kategoriji pokažu šta mogu i koliko mogu. I Paunović je dao jedan gol pa mogu slobodno da kažem da su se obojica svideli Zvezdi. Posle analize treneri su bili oduševljeni jer teško se neko snađe ko dođe prvi put da igra na Zvezdinim terenima. Đorđe će tokom godine dobiti još nekoliko poziva da ide u Beograd kao gost igrač i oni će ga stalno pratiti. Organizovaćemo kampove i narednih godina i nadamo se da će još dece iskočiti onako kako je sada Đole – dodaje trener Gagulić.
Putovanja iz malog mesta na treninge i utakmice teška su obaveza za svakog roditelja, a posebno ako ima radno vreme neusklađeno sa potrebama klubova i ako mora da vozi decu na dva različita mesta kao što su u ovom slučaju to Osijek i Bijelo Brdo. Majci troje Jelića Dragani životna situacija još je i teža s obzirom na to da je poslednjih osam godina nakon tragične smrti supruga samohrana majka. Ona ipak ovo sve postiže i to još sa osmehom na licu i ponosom na uspeh dece.
– Što se tiče njih dvojice, trener dolazi po njih za treninge i za većinu utakmica. Nekad se moram i ja ubaciti, ali većinom ne moram. Što se tiče Andreje, vozim je stalno i na treninge i na utakmice kad god stignem. Nekako guramo. Organizaciono mi je najteže jer na poslu nikad ne znam kada ću tačno završiti i doći kući i do poslednjeg trenutka ne znam hoću li biti slobodna da je vozim. Cilj mi je da im ništa ne fali i ako nešto vole da im to pružim. Oni fudbal baš vole i za to uvek mora biti – ističe Dragana.
Kada nisu u školi ili na treninzima i utakmicama Jelići dane provode na seoskom igralištu, a gotovo da je nemoguće ustanoviti odakle tolika ljubav i privrženost sportu.
– Nisam se nikad bavila sportom i stvarno ne znam odakle njima ta ljubav, samo su krenuli jedno za drugim. Nema veze, volim što je tako. Bolje i sport nego da sede kod kuće za telefonima i ostalo kao današnja deca. Znaju nekad da budu teški i tvrdoglavi, ali puno mi pomažu i oko kuće i oko svega. Neka su oni meni živi i zdravi. Srećna sam kada su oni srećni i za njih živim – kaže nam na kraju mama Dragana.
