Četvoro dece porodice Bjelanović uzrasta od osam do šesnaest godina, pored redovnih školskih obaveza, posvećeno brinu o svojoj farmi magaraca, teladi, ali i o ostalim brojnim životinjama zahvaljujući kojima ova porodica sebi obezbeđuje egzistenciju. I dok većina druge dece, bar kada se radi o njihovim vršnjacima, slobodno vreme nakon školskih obaveza provodi za kompjuterima, tabletima i mobilnim telefonima, neretko ističući kako time „ubijaju dosadu”, a sticanje radnih navika ostavljaju za neka druga vremena kada odrastu, kod Bjelanovića vremena za dokolicu i besposličarenje nema baš kao što nema ni prostora za dosadu.
Naime, nakon što odlože školske torbe i izvrše domaće zadatke, tek tada ih čekaju obaveze oko sakupljanja magaraca po kršu, njihovo hranjene, čuvanje mlade teladi ili nekih drugih domaćih životinja kojima ovo domaćinstvo obiluje. Ono što je nekada krasilo svako uzorno domaćinstvo na selu, čestitu i radnu porodicu, decu koja se od malih nogu uče osnovnim životnim vrednostima i navikama, kod Bjelanovića se, ni u kom pogledu, nije izgubilo.
U današnje vreme, kada se deca većinom odgajaju usvajajući neki novi, moderniji, sistem vrednosti, gde se više pažnje posvećuje luksuznijim i komfornijem načinu života, češće obitava u virtuelnom nego li stvarnom svetu, a želje vežu isključivo za skupe poklone i šarene mašne, Sara, devojčica od petnaest godina, svojim postojanjem prkosi svemu tome. Dok u rukama, poput plišane igračke, nosi mladunče magarca, ili pule kako se to narodski ovde kaže, o nastanku porodične farme priča sa radošću i ushićenjem kakvu kod dece sve ređe možemo da vidimo.
– Moja želja odavno je bila upravo ta da imam jedno magare. Želela sam da se ja brinem o njemu, da bude moja obaveza i moj hobi. Ta želja mi se ostvarila pre par godina baš na Božić, dobila sam jednu magaricu, a evo sad imam 30 grla. Ima ih velikih i malih, istarskih i dalmatinskih, poslušnih i razmaženih, ali i onih tvrdoglavih, lenjih i zločestih baš kakvi i ljudi znaju da budu kada ih porede sa magarcima – sa osmehom nabraja Sara.
Nikada nije, kaže, razmišljala o njima kao mogućnosti da zaradi novac, već više kao o zanimaciji i obavezi koju je sama priželjkivala. Kako je koje magarence dolazilo na svet, tako se o njemu brinula sa namerom da ga zadrži. Na pitanje zašto baš te životinje, odgovor teško može da da jer previše je simbolike i epiteta koje vezuje upravo za svoje ljubimce.
– To su pre svega drage i plemenite životinje, sa pogledom koji vam govori više od reči. Iako sam jedno vreme razmišljala i o konjima, shvatila sam da su za naš krševiti kraj prikladniji magarci. Ovde su ljudi ranije magarce držali da bi na njima donosili po neko drvo iz šume ili odnosili žito u mlin. Magarci bi imali samar na koji bi sedao onaj ko iz nekog razloga nije mogao da pešači, pa su ih tako prevozili na odredište. Magarac je jedan od prepoznatljivih simbola Dalmacije i ja ih volim baš takve kakvi su. Eno vidite ono malo pule, to je Zvončica, i kako čovek da ne voli životinju kad je sva tako preslatka, pufnasta i umiljata – tepajući svojim ljubimcima priča Sara.
Od postojećih 30 svako magare ima svoje ime, za svako se zna kada je, gde i od koje majke došlo na svet. Sve su to podaci koje Sara, što bi se reklo, drži u malom prstu. Kako i ne bi kad je u većini tih trenutaka bila više nego prisutna, asistirala ako nešto krene kako ne treba. Petnaest godina, čini se, premalo za to iskustvo, ali ne i ako poznajete Saru.
– Nisam imala iskustva sa magarcima, ali jesam sa kravama i telićima. Bilo je situacija kada je trebalo da pomažemo kravi da se oteli, pa smo mama i ja to radile. A onda kada dođe na svet, ako ne može samo, morate mladunče nahraniti mlekom. Ako ima kod majke, dobro je, ako ne, onda na bočicu, sve dok ne ojača – sad već vešto i smelo objašnjava Sara.
Obaveze oko životinja su svakodnevne, bez pauze i neradnog dana. Zima ili leto, kiša, sunce ili bura, svejedno je, životinja ne sme biti ni gladna ni žedna.
– Stariji brat i ja idemo pre podne u školu u Knin, i onda roditelji ujutro puste magarce iz štale vani, u pastire. Mlađa sestra i brat idu u školu u Kistanjama. Po povratku iz škole svako ima svoja zaduženja. Neko od mlađih dvoje ide sa mnom da sakupimo magarce i doteramo ih u štalu. Stariji brat doveze hranu, seno, slamu, vodu, sve što im treba, i kad ih nahranimo zatvaramo ih u štalu. Sad, u zimu, je malo nezgodno, dan je kratak, ispaše je manje pa ih izgonimo dosta daleko, treba ih više paziti jer ima vukova, čagljeva pa je rizično da ostaju sami – detaljno pojašnjava Sara.
No nisu magarci jedina obaveza. Kako nam kaže, tu su još i telad koja najčešće idu sa njima i o kojima posebno treba voditi brigu. Otac i majka imaju previše obaveza oko 150 grla krava. A tu su i koze koje su, kako kažu Bjelanovići, bile želja dvanaestogodišnje Jovane.
– Imamo deset koza, i to su moje ljubimice, zbog mene su ih kupili. Koze je lako čuvati, nisu previše zahtevne, a i jarići su baš preslatki – kaže Jovana za koje su koze, kako kaže „baš fora“.
Osmogodišnjem Iliji to nisu koze, on kaže kako najviše voli krave, među kojima je njegova ljubimica Boška. Uz krave tu su guske, patke, kokoške ali i ribice. Krava se, kaže, ne boji, ali guskama baš i ne veruje.
– Imamo i zečeve, papagaja, ribice u akvarijumu. Njih najviše volim, kao i krave. Ne znam baš sva imena jer ih je previše, ali znam onima koje volim. Ne bojim se da će me neka udariti, sve su navikle na mene, ali gusaka se bojim, njima ne verujem ništa – iskreno će Ilija koji zbog gusaka i štap uvek nosi pri ruci, čisto da vide na koga ne bi smele.
Iako nevoljan da priča kao svoj mlađi brat i sestre, šesnaestogodišnji Aleksandar uvek je tu da odradi svoj deo posla. On je zadužen da doveze hranu, pomogne ocu, ali i podigne dron kojim Bjelanovići moderne tehnologije koriste u praktične svrhe.
– Ako krave ili magarci odu malo dalje, zađu u krš pa ih ne možemo pronaći, tata kaže Aci da podigne dron, da vidimo gde su. Kad ih on locira, onda mi idemo na teren da ih pronađemo – praktično pojašnjava Ilija.
Zbog svih poslova koje u selu obavljaju, nikada nisu razmišljali o tome kako će njihovi vršnjaci na to gledati. Vremenom su ljubav prema životinjama samo preneli na svoje školske prijatelje u gradu, pa sada neretko i oni sami iskažu želju da im dođu za vikend, da dan provedu igrajući se i družeći sa njihovim ljubimcima. Delom i zbog toga, ali i većim delom zbog vaspitanja kojem ih roditelji uče, Bjelanovići kažu kako im društva najčešće ne fali iako su jedina deca u zaseoku.
– Idemo u školu, odlazimo na rođendane, slave ili neke druge proslave kod naših prijatelja. Vikendom i praznikom odlazimo na liturgije, najčešće u manastir Oćestovo, i tamo se uvek družimo sa dragim ljudima. Tu nam je manastir Krka, crkva Svetog Ćirila i Metodija u Kistanjama, u Oćestovu je sestra Gerasima koja nas sa radošću dočekuje, pa stižemo svuda. Braća pomažu svešteniku u oltaru, otac zvoni, sestra i ja smo za pevnicom a majka u kuhinji. To nam je sastavni deo života, to volimo, tada smo svi zajedno i radost delimo sa drugim ljudima – ponosno priča Jovana, nesvesna primera i lekcije koju bi ovim mogla poslati mnogima.
I nije to samo dečija priča, to su Bjelanovići, to je njihov sistem vrednosti, njihov život i njihova svakodnevica.
– Bjelanovići su najbolji primer one prave, iskonske i hrišćanske porodice. Na žalost oni su jedina deca u ovom zaseoku, ali to što ih imamo je vrednost u svakom smislu. Vredni su na polju rada, ali i na tom duhovnom polju. Čitava porodica je takva. Ljudi poput njih su dragoceni za čitavu Eparhiju, ne samo za njihovu crkvu ili manastir, jer kada god bi im zatražili što se kaže „ispruženu ruku“, uvek su tu da pripomognu i uvek smo dobrodošli jedni kod drugih. Način na koji ova deca odrastaju, njihova odgovornost, posvećenost ali i ljubav prema selu i životinjama, odraz su njihovih roditelja, nekog boljeg vremena gde su se negovale i cenile prave vrednosti, ali i primer i podsetnik svima nama – kaže profesor krčke Bogoslovije Mirko Vranješ, koji godinama unazad poznaje porodicu Bjelanović.
Za kraj naše priče, donekle vođeni ostvarenim željama sa početka, pitali smo Bjelanoviće koje su to njihove želje i planovi za kraj ove kalendarske godine.
– Volela bih da završimo štalu do kraja, da napravimo još bolje uslove za magarce. Možda bih tada počela i da muzem magarice, da imamo magareće mleko, pa da to unapredimo u nešto više. Za sada to nismo praktikovali, osim kada neko ima problem, kada mi se prijatelji obrate da je neko bolestan i da im treba za zdravlje kao što je bilo u koroni, onda odvojim pule i pomuzem koliko treba. Mi ovo volimo, ali i živimo svi od ovoga, pa uvek ima prostora za napredak. Upisala sam srednju ekonomsku školu, pa kada završim da mogu biti i knjigovođa u domaćinstvu, i da pripomognem roditeljima – u dahu izgovara Sara.
Želje koje se, baš kao i oni, razlikuju od mnogih. Jednostavne, praktičnije i drugačije od onih koje mogu stati u kutiju ispod bora, jer oni su mali ljudi od velikih dela. Deca koja svojim primerom svedoče sve one vrednosti o kojima mnogi još uvek samo pišu i pričaju.
***
Vaska Radulović (Knin, 26.9.1983). Osnovnu školu započela u Kninu, a završila u Banatskom Novom Selu. Srednju Tehničku školu završila u Pančevu. Studirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Deset godina zaposlena je kao novinarka u TV produkciji Zajedničkog vijeća općina sa sjedištem u Vukovaru, a trenutno radi na radnom mjestu voditeljice kninskog dopisništva. Autor je dokumentarnog serijala „Svetinje naših predaka“. Za reportaže o manastiru Krupa, Ličaninu Saši Lukiću i manastiru Dragović nagrađena je na Međunarodnom festivalu dokomentarnog filma „Profest“ u Bačkoj Topoli. Članica je Glavnog Odbora Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“ i Eparhijskog savjeta Eparhije dalmatinske. Živi u Polači kod Knina.
